Да ли нам можете рећи где се учи.Да ли је то на кревету, столици, фотељи за столом или где тачно. Место само учења је врло интересантно. Укокико одаберемо неадекватно место можемо да направимо атмосверу. Да нисмо довољно ефикасни код учења. Зато је важно да знамо.Да уколико имамо. Правилан или неправилан положај кичменог стуба, то утиче на сам процес учења. Тако да укколико седнемоса такозваном правом кичмом. То је када смо исправљени у столици. Тада наш мозак то тумачи да је време за рад. И онда је спреман да се бави умним активностима. Мећутим уколиок се онако завалимо на столици. Наш мозак то препознаје као да је време за одмор. И полако почиње да опушта мишиће, очне капке. И после неког краћег времена. почиње да нам се дрема , спава итд. Тај положај непавилан код учења. То је када смо мало завалјени здобније на кревету, фотељи или поду. Ако су испружене ноге мисмо благо заваљени. И тада повећавамо вероватноћу даћемо задремати уз књигу. Уколио су нам права леђа тада смо потпуно спремни за учење. И тај положај добијемо када смо на столици за столом. Зато је јако важно да прво припремимо тело. А после тога да. Мало поразговарамо и отоме. Где је најбоља позиција. Ако већ на столици за столом, где би тај сто требао да буде позиционира у некој просторији. Најбоља позиција стола је да, је стављен испод зида. Тако да када седнемо ми можемо да видимо кроз прозор. То је из тог разлога јер ми мимамо два вида. Постоје централни и периферни вид. Централним видмо ми гледамо у књигу. Али периферни вид, види неки пејзаж напољу. И то је знак да је позиција стол добра. Међутим много пута се дешава да. Позиција стола је таква да је сто стављен уз сам зид. Шта се тада дешава у нашој меморији. Ми гледамо централним делом вида у књигу. Међутим периферни вид види зид. Шта је ту незгодно. Периферни вид је у вези са нашим подсвесним умом. Наш подсвесни ум у њему се налазе сва наша сећања, сва наша знања. И онмного више анализира. Положај тела у односу на сам свесни део ума. Тако да подсвест наша може да, после неког времена. То је ако две, три године учим у тој позицији. Да почне да сумња да је тело затворено, да је негде ограничено нечим. Да је можда чак и у опасности, јер то је неки зид тамо може нешто да падне. И онда полако почиње да прпознаје то место као потенцијонално опасно. И једноставно не могу онда да се, натерам да седнем да учим у тој позицији. То се јако често дешава у пракси. Да рецимо дете седне да учи и онда стално има потребу да устаје из неког разлога. Он то наравно неуме да објасни. Али то је зато јер је тај део подсвесног ума почео да препознаје. Као опасну. И онда нам сталоно прави смицалице да неможемода се натерамо да седнемо ту. Зато би било добро да. Уколио је могуће. Да померимо сто испод прозора. У колико није могуће, а унеким просторијама то стварно није могиће. Онда да преко пута ту у видном пољу, на зиду залепимо. Што већи простор неке природе. Та природа треба да буде таква та има дубину. И ту природу треба да изабере тај који ту учи, не бирају родитељи него бира дете. Шта може да одабере. Рецимо фотографију неке пучине, планине, шуме, реке оно што дете воли или препознаје као нешто лепо. Онд се то одштампа залепи се преко пута зида. И тако смо довели до тога да централни део вида гледа у књигу. А периферни види ту неку лепу природу. И онда он неће окарактерисати ту позицију као неку опасну. Ето толико што се тиче тога где би била нјбоља позиција стола за учење.